Pratite uspehe a ne greške

Možda ste čuli izjavu Alberta Ajnštajna da je potrebno jedanaest pohvala da se savlada jedna kritika. Ako imamo u vidu podatak da do osamnaeste godine čujemo 180.000 puta neku vrstu kritike ili  izjave koje naglašavaju naša ograničenja, onda je lako izvesti zaključak. Da bismo savladali tih 180.000 kritika potrebno je 1.980.000 pohvala.

Šta se dešava ako detetu iz dana u dan skrećemo pažnju na ono što je loše uradilo, što je netačno, gde je pogrešilo, šta ne ume…? Ukoliko stalno ističemo greške?

Ono na šta usmerimo svoju pažnju i energiju, to se umnožava i raste.

Nije ni čudo što toliko odraslih (nažalost i dece) ima ukorenjena negativna uverenja:

–  Ja to ne mogu.

– Nisam dovoljno sposoban.

– Ja to ne zaslužujem.

– Nisam dovoljno dobar, pametan….

Deca koju stalno kritikuju čuju snažan unutrašnji glas koji je kritičan i prema njima i prema drugima. Ona nauče da osuđuju.

Možete li da zamislite koliko bi bilo dragoceno da deci  i mladima usadimo ideju da nema neuspeha.

Neuspeh je samo povratna informacija, učenje da sledeći put uradimo nešto drugačije.

Zamislite samo koliko je to podržavajuće uverenje za jednu mladu osobu.

 

Kako bi bilo kada bismo pratili uspehe?

Pre neki dan moja petogodišnja ćerka je crtala i u jednom trenutku je rekla: „Pogrešila sam.“ I nastavila:  „Ništa strašno. Neuspeh je samo učenje. Ispraviću.“

Ili kada pogleda svoje stare crteže, od pre godinu dana i svoje nove crteže i sa oduševljenjem primeti: „Vidi mama koliko sam napredovala.“

Pitam se kako bi bilo kada bi sva deca imala ovakav stav. Kada bismo pratili njihove uspehe, tačne odgovore, ono što su dobro uradila, sve ono što su naučila tokom odrastanja. Ukoliko bismo se ophodili prema njima sa puno ljubavi, podrške, razumevanja, strpljenja…Kako bi bilo da iz dana u dan slušaju o svom uspehu?

Verovatno bismo imali samouverene, srećne i uspešne ljude. Buduće roditelje, učitelje, lekare, sudije, umetnike…A zadovoljan i srećan čovek je dobar i za sebe i za širi sistem.

I pade mi na pamet priča o jednom afričkom plemenu. U tom plemenu kada neko pogreši, oni ga odvedu u centar sela, gde ga okruži celo pleme i govore sve divne i dobre stvari koje je on uradio. Ovo pleme veruje da je svaka osoba dobra, ali se nekada desi da ljudi pogreše, što ustvari predstavlja njihov poziv za pomoć. Zato oni žele da ga opet sjedine sa njegovom dobrotom, koja mu je prirodno stanje.

I zato kada sledeći put pomislite da ukažete na greške, prvo pohvalite dete za svaki, čak i najmanji uspeh. Istaknite sve ono što je dobro. Pratite napredak deteta iz dana u dan i naučite i dete da prati sopstveni napredak.

Videćete kako se njihova uverenja menjaju:

– Ja to mogu.

– Verujem u sebe.

– Uspeću.

– Sposobna sam, pametna, vredna…

Velika promena se dešava malim koracima. Zato je važno da budemo strpljivi, dosledni, da pratimo male uspehe, priznamo ih i pohvalimo.

„Ophodite se prema svom detetu kao što biste se ophodili prema osobi kakvom biste hteli da postane i ono će postati takva osoba.“

Prilično jednostavno, zar ne :-)?

Iva Pavlović Pušica

Share it...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0