Razumevanje i hodanje u tuđim cipelama

Kada sam pre dvanaest godina počela da radim u srednjoj školi bilo mi je interesantno da posmatram kako ti mladi ljudi vide svet. I koliko se njihova percepcija realnosti razlikuje od percepcije odraslih. Naročito kada je dolazilo do konflikata izmedju nastavnika i učenika. Kada bih razgovarala sa kolegom, nastavnikom o problemu koji je nastao sa nekim učenikom, dobila bih jednu verziju priče, a kada bih zatim porazgovarala sa tim istim učenikom, dobila bih drugačiju verziju. Imala sam utisak da se ne radi o istom događaju. Međutim, događaj je svakako isti, ali je doživljaj različit. Kome verovati? Ko je u pravu?

Kada sam postala mama posmatrala sam na koji način moja deca vide svet i kako kreiraju svoju realnost. Srećom, dok su još bili sasvim mali saznala sam za Neuro Lingvističko Programiranje (NLP) i sa velikim oduševljenjem odmah sam krenula na edukaciju. Kako sam učila razne korisne tehnike i veštine, tako sam ih primenjivala prvo na sebi i u svojoj porodici, a kasnije i u radu sa mojim učenicima. Sve mi je postalo mnogo lakše i mnogo jasnije. I u školi i kod kuće. Naročito – ko je u pravu. Svi smo u pravu, i niko nije u pravu. Zbunjujuće, zar ne :-)?

Način na koji vi vidite svet, razlikuje se od načina na koji ga drugi vide. Svi imamo različite percepcije našeg okruženja u zavisnosti od godina starosti, životne faze, kulture, iskustva. Mi smo skloni da mislimo da je naša percepcija jedina ispravna.

KARTA SVETA NIJE ISTO ŠTO I SVET

Previše se toga dešava spolja da bismo za svaku situaciju izmišljali posebna pravila. Umesto toga, mozak se organizuje po određenim šemama, mentalnim mapama sveta i na osnovu toga odlučuje kako će da reaguje u bilo kojoj situaciji.

Mozak ne može svesno da obrati pažnju na sve informacije koje ulaze kroz naša čula, zbog čega ih filtrira. Koje će informacije proći kroz naše filtere, a koje ne zavisi od naših godina, iskustva, vrednosti, uverenja, kulture, životne faze…

Ne obraćamo svi pažnju na iste informacije iz spoljnog sveta, već naši filteri propuštaju samo određene informacije i na osnovu toga mi kreiramo našu internu mapu sveta (naš doživljaj realnosti). Verovatno Vam se bar nekada dogodilo da prisustvujete nekom događaju, a da Vaš doživljaj i doživljaj drugih ljudi koji su prisustvovali istom događaju bude različit. Nama se samo čini da je ono što mi vidimo, čujemo i osećamo, odnosno da je naš doživljaj realnosti jedini ispravan. Međutim, nije baš tako. Događaj je ono što se dešava spolja, a doživljaj je naša unutrašnja predstava, percepcija tog događaja.

KOMUNIKACIJA I KONFLIKTI

Svačija mapa je jedinstvena i donekle različita i zavisi od njegovih godina, iskustva, životne faze, uverenja, vrednosti. Ona predstavlja pojednostavljenu sliku sveta, zbog čega i kažemo da mapa (slika sveta) nije teritorija (svet). Kao što i karta sveta nije isto što i svet.

Često problemi u komunikaciji i konflikti nastaju zato što pretpostavljamo da i drugi ljudi doživljavaju realnost na isti način kao i mi. Kada shvatimo da to nije tako, onda se raspravljamo ko je u pravu. Važno je da shvatimo da ni jedna mapa nije pogrešna i da naučimo kako da prepoznamo tuđe mape, da ih uvažimo i da svoju komunikaciju prilagodimo.

Kao roditelji važno je da shvatimo da se naša mapa sveta razlkuje od mape našeg deteta, odnosno da se naš doživljaj realnosti razlikuje od od doživljaja koji imaju deca.

Dečja mapa sveta je usled njihovih godina i ograničenog iskustva mnogo manja i napetija. Zato promene poput polaska u školu, promene škole, razvod roditelja, rodjenje brata ili sestre imaju mnogo intenzivniji uticaj.

PODRŽAVANJE UMESTO OGRANIČENJA

Deca se plaše promena zato što su im mnoge stvari još uvek nepoznate i nemaju slično iskustvo od ranije da ih uveri da će prevazići to stanje i da će ponovo sve biti u redu. Za razliku od dece, odrasli imaju dovoljno iskustva, nešto slično što im se već dogodilo, što će ih uveriti da će sve biti u redu. Zato možete posavetovati svoje dete, ako prolazi kroz neku promenu da se seti drugih promena sa kojima je uspešno izašlo na kraj i da usvoji uverenje da će i ovoga puta sve biti u redu. Važno je da razumemo dete i da sagledamo svet njihovim očima. Da “udjemo u njihove cipele” i prisetimo se kako je biti dete. Da vidimo kako oni vide, čujemo kako oni čuju i osetimo kako se oni osećaju. Da prvo prihvatimo njihove mape, a onda da im pomognemo da ih prošire i promene ono što im nije korisno. Srećom mape, kao i filteri nisu nepromenjivi, naprotiv.

Kada prihvatimo da je svačija mapa jedinstvena i donekle različita, postajemo tolerantniji i prema drugima i prema sebi. Tada bolje razumemo i sebe i druge, imamo više razumevanja, bolje međuljudske odnose, proširujemo svoju zonu komfora i svoju mapu. Što nam je mapa sveta uža, problemi su veći, a mogućnosti manje. I obratno. Uspešni ljudi često osvežavaju, menjaju i proširuju svoje mape. A kod malih ljudi, to je još lakše.

Njihove mape su prilagodljivije i možemo intervenisati i vršiti uticaj svaki put kada primetimo da im neka uverenja neće biti od koristi (Ja to ne mogu, Opet ću da pogrešim, bolje i da ne probam, Sva deca su bezobrazna, Niko me ne voli, Svi su na treningu bolji od mene). Slušajte i posmatrajte decu kako biste stekli uvid u to kakvu mapu koriste.

Kada god primetite neko ograničavajuće uverenje ili pravilo, intervenišite. Posebno ako zvuči kao pravilo: uvek, nikad, niko, svako, moram, ne mogu...Vaš zadatak je da im pomognete da umesto ovih ograničavajućih uverenja, usvoje nova, podržavajuća i da koriste mape koje su im korisne.

KAKO JE SA TINEJDŽERIMA?

Da se vratimo na ono ko je u pravu. Svako je u pravu iz svoje mape. I niko nije u pravu. Vrlo često ulazimo u konflikt sa decom baš zbog različitog doživljaja realnosti, zbog različitih mapa. To posebno dolazi do izražaju u odnosu sa tinejdžerima. Oni sa jedne strane žele više samostalnosti, a sa druge ne mogu da sagledaju posledice određenog ponašanja. I zbog toga su skloniji rizičnom ponašanju. Često ne vide pozitivnu nameru u ponašanju roditelja ili nastavnika. Zato je važno da tinejdžeri nauče da sagledaju stvari iz ugla roditelja, da “uđu u njegove cipele”. Ohrabrite ih da budu kreativni i pronađu šta je dobro u onome što vi kao roditelj radite i što zahtevate od njih. Važi i obrnuto – nastavnici i roditelji često ne vide pozitivnu nameru u ponašanju deteta.

Ovim i drugim korisnim temama se bavimo u okviru Treninga NLP za tinejdžere i Treninga NLP za decu. Interesantno je da deca i tinejdžeri nakon određenih mentalnih vežbi i ulaska u “cipele svojih roditelja”počinju drugačije da gledaju na određene situacije, da bolje razumeju svoje roditelje, njihovu pozitivnu nameru, da efikasnije komuniciraju i ređe ulaze u konflikte. Ujedno, proširuju svoju mapu. Postaju tolerantniji i imaju više razumevanja. Obratite pažnju -da biste pomogli deci da budu srećna, uspešna i zadovoljna sobom važno je, pre svega da znate kako ona vide svet. Nadam se da će Vas ove jednostavne i korisne sugestije podstaći da pomognete svojoj deci da prošire svoju mapu, da promene ono što im nije korisno i da koriste mape koje su im maksimalno korisne. Razmislite da li želite da trošite vreme i energiju na to ko je u pravu.

Ima mnogo boljih načina da se zabavite sa decom 🙂

Puno uspeha!

Iva Pavlović Pučica

15. septembra 2019. počinje petomesečni ciklus edukativnih radionica za tinejdžere i decu. Više o Treningu NLP za tinejdžere saznajte OVDE i Treningu NLP za decu možete saznati OVDE